A
najgore je nama ženama. Mi nikada ne zaboravljamo datume sa njim,
nikada ne zaboravljamo kako je sve počelo, prvu poruku i naravno onu
zadnju koja je sve uništila. Nikada ne zaboravljamo osobu koju smo
voljele i koja nas je tome naučila. U svakom životu žene postoji taj
jedan muškarac koga nikad neće zaboraviti i ljeto kada je sve to počelo.
Iako je svjesna da sve prestaje, da sve će nekad otići
i dalje se trudi i dalje plače, i dalje voli. I dalje sakuplja dijelove
svoga srca, ali ne za drugog muškarca već za onog koji ga je i polomio.
Mi se i dalje pravimo kako nas ne boli, kako smo jake i hladne. A boli
nas itekako nas boli. Boli i više. Mi se radujemo tom malom osmijehu,
tom pogledu koji nam možda čak i nije upućen. Radujemo se i čekamo.
Čekamo da nam dođu oni koje volimo. A ako se u nama nešto preokrene, ako
nas izda i previše taj jedan muškarac idemo i lomimo druge, postajemo
neko ko je bez srca, pretvaramo se u nešto što nikada nismo bili. A sve
to samo radi tog' jednog koji nas je doveo do dna. I briga nas da l' taj
neko nije kao on, i da l' nas taj neko voli stvarno. Opet lomimo. Opet
stvaramo oluje.
Nema komentara:
Objavi komentar