Vidio sam je danas u zagrljaju nekog
nepoznatog muškarca, smijala se, bila je sretna. Zaboravila me, a ja sam
se nekako nadao, da će me ta mala zauvijek čekati. Čekati me dok ja
proživim život, dok poljubim sve cure u gradu, pozatvaram sve kafane,
dočekam jutra sa društvom. Mislio sam da sam mlad da se vežem za nekoga i
da ću imati dovoljno vremena i za nju, nekada, kasnije. A eto ona me
čekala i
nadala se i u suzama utapala
svoju bol, dok jednoga dana nije prestala i zauvijek otišla. Sada je ima
on, ima njezino srce, ima sve ono što je ona nudila meni, a ja nisam
htio uzeti. Upitala me kako sam. Rekao sam joj da sam dobro, da sam
sretan. O, koliko je samo snage trebalo da izreknem tu laž. Povjerovala
je, a kad bi samo mogla naslutiti koliko skupo plaćam svoju grešku, kako
me samo vino može uspavati, kako se budim svako jutro sa nemirom, kako
je sanjam i kako je trebam. Bila je jedina koja me iskreno voljela i
jedina je koju sam ja iskreno volio i volim, samo vrijeme mi ne ide baš
na ruku, kasno sam to shvatio, prekasno. Zavidim njezinom muškarcu, al'
nek' mi je sretna, zaslužuje to, preživjet ću ja nekako, gledajući je
krišom, valjda.
